INTERVJU : Vaso Zimonja

Ovde mi je više to, ta pripadnost, meni je to bitno

Vaso Zimonja, Senior Java Developer. Nikada ne pije paran broj piva
i nikad ne pije mala piva

Vaso je opasan Java programer. Nekako dragog lica i posebno prijateljskog stava. Pouzdanost level 1000 – daš mu da nešto uradi i ne moraš da misliš o tome, urađeno je!

Gazda nam je rekao zašto si i zašto je njemu važno što jesi deo HOOLOOVOO-a. Nego, zašto si ti programer?

Uf, pa ja sam odavno, u stvari, aj da kažem – još kao dete, hteo da budem šofer. To mi je i dalje neka želja, zamišljao sam da vozim one velike krstarice po Americi. To mi je bilo baš… onako.

E onda, prvi put sam sa informatikom došao u kontakt, aj da kažem – u drugom razredu srednje škole. U prvom razredu sam bio u vojnoj školi, pa nisam imao kontakt. U tom drugom, imao sam jednog profesora koji je, nažalost, stradao u ovom ratu, bio je izvanredan, lepo je sve to predstavio i meni se sve to dopalo i imali smo zadatke koje smo rešavali i onda sam želeo time da se bavim i to mi je želja ostala i onda sam istrajao u tome, uspeo da upišem taj smer i tako. Uvek sam imao ideju da se bavim programiranjem. I Matematički fakultet sam pokušao da upišem ne da bih se bavio matematikom, nego programiranjem. Nisam uspeo, pa sam upisao FON, smer – informacioni sistemi.

Put nije bio baš sjajan, je l’ da, malo si se više cimao nego možda neko drugi?

Pa, nije, da. Ja sam iz Hrvatske rodom i onda taj rat me zadesio kad sam završio treći razred i onda sam ovde završio četvrtu godinu u Petoj beogradskoj i onda sam hteo da upišem fakultet i nisam uspeo i onda sam radio na građevini, nisam uspeo da upišem taj Matematički i onda sam upisao FON, pa sam onda radio u Javnom preduzeću na Starom gradu. Tu sam se bavio administrativnim poslovima i paralelno studirao informacione sisteme i onda je to malo potrajalo. Pošto, eto, imao sam full time posao.

Onda sam pre Mozzart-a, gde sam prvi put i radio posao programera, a u to vreme je Peđa bio jedan od direktora IT-a, ja sam poslao na jednu adresu CV, neka banka je bila u pitanju i ništa – oni me nisu zvali i onda sam poslao u Mozzart i oni su me pozvali i dali mi šansu. Praktično, bio sam junior sa trideset godina.

Posle mi Peđa pričao kako me ocenio kao, ovako nekako, vrednog čoveka. Aj da kažem – vrednog (smeh) i eto, tako sam počeo. To je bila 2006. godina.

Znači, poznajete se od 2006. godine?

Pa, da, tako nekako, on me je primio na taj posao.

Zašto još uvek želiš da radiš sa njim?

(smeh) Zašto? Zato što… Aj samo ću kratko. U Mozzart-u sam ostao 11 godina. Peđa je u međuvremenu otišao i još dvojica kolega koji rade ovde sa mnom bili su tu i u Mozzart-u – jedan od njih me intervjuisao kad sam dolazio, a sa Peđom sam razgovarao u finalu. On je bio čovek koji je, mislim ja sam posle otišao iz Mozzart-a, tamo sam imao neke, nebitno, napustio, nije mi to bilo lako posle 11 godina, čovek se veže. Onda sam otišao u jednu kompaniju, zove se Endava, to je velika outsourcing komanija.

Tu sam bio četiri meseca, u međuvremenu me Peđa zvao i mi smo se sve dogovorili za deset minuta, to nije bio problem jer Peđa je čovek koji pre svega, ja sam to video još u Mozzart-u, a ovde već nikakvu sumnju nisam imao, na prvom mestu mu je čovek, pa oko njega gradi celu priču. Ne pričam to sad zato što je on gazda i to, nebitno – takav pristup je uvek imao, da nam napravi dobru atmosferu.

A ti, koji je tvoj pristup, šta ti ceniš – zašto si odlučio da dođeš?

Pre svega, dobro, interesantan je projekat na kom se radi. To je ono što je meni falilo u prethodnoj firmi, a što sam imao u Mozzart-u. Bili smo blizu, mi to zovemo produkcija, znači – realnog sistema. Kad je neki problem, meni zvoni telefon i rešimo problem. Kroz takve stvari se čivek nauči. Drugo, interesantan je projekat, imamo prostora da menjamo stvari. Ako meni neko da parčence da se malo zabavljam, onda ja nemam motiv da to radim. Taj finansijski momenat, to je tu negde.

Čovek mora da oseti, to je meni bitno, da ja imam želju da odem na posao. Ako nemam želju da odem na posao, onda nešto nije u redu. Ovde ponovo imam to. Danas treba da počnem da menjam nešto sa jednim kolegom i imamo malo i neki rok i aj da kažem – pritisak, ali opet meni je to, aj da kažem, nekako izazov i radujem se tome jer ćemo naučiti neke nove stvari i moći ćemo neko naše znanje da probamo da iskoristimo. Meni to mnogo znači.

Ja imam i porodicu, glupo je pričati šta je tu gde, ali veliki mi je problem taj balans jer ja ne umem da završim posao onog trenutka kad odem odavde. Ne ovde, nego bilo gde gde sam radio, ja nekako uvek razmišljam. Ne mislim ja da će iz tog mog stalnog razmišljanja doći najbolje moguće rešenje, možda će kolege to bolje da urade, ali mene to interesuje i stalo mi je da uradim najbolje što mogu. Meni je taj poslovni deo vrlo bitan. Ne sad u smislu da ja nešto napravim, nego da napravimo nešto – zajedno sa kolegama, uvek je to timska stvar, da napravimo nešto i da imamo satisfakciju, da budemo zadovoljni, da to neko koristi, da to radi kako treba.

Ne u vezi sa projektom, ne u vezi s poslom, šta ti prija u HOOLOOVOO-u? Ne moraš da pričaš lepe stvari (smeh) nego kao stvarno – šta ti prija, šta su neke vrednosti na nivou tima, atmosfere, podrške možda, komunikacije uopšte?

Atmosfera je izvanredna, ljudski odnosi su, koliko ja vidim, otvoreni, normalni razgovori, može da se pohvali, kritikuje, možemo da pričamo o nekim problemima. Neke razgovore smo ovde imali i Peđa je pričao o tome da li odmor ovo-ono i nemam ja tu sumnju, znajući njega od ranije, nije mrtvo slovo na papiru.

Meni je to super, više mi se dopada kada je manji tim. U prethodnoj firmi, velika je firma, ja sam sedeo sa ljudima, ne znam da li bih ih prepoznao na ulici. Ovde mi je više to, ta pripadnost, meni je to bitno.

Uvek je lakše u manjoj sredini. Ovako kad smo svi tu, dublje se proživljava sve – i uspeh i neuspeh i sve, to je sastavni deo života i u porodici i sve. Sad, ovako, negativnih stvari ne mogu da se setim da ima. Meni je ovde super, ljudi su super, posao je interesantan, najvažnije mi je da sa kolegama završimo projekat na najbolji mogući način.

Ko te smara?

Pa, niko. Ne znam, nešto me ovaj tamo, to nema veze sa HOOLOOVOO-om, nešto me, ma nešto za radno vreme (smeh).

Koliko ti je naporna Tanja Mikić?

(Kako ukrotiti razmažene programere, Savet HR-a. Preuzmi HOOLOOVOO dnevne novosti, klik ovde)

Pa, nešto su me prozivali za one slušalice, bilo mi posle neprijatno (smeh). Dobio sam bežične slušalice, a ja to nisam ranije koristio i ne znam šta sam – da li ja to nisam napunio i nešto sam imao problem, treba da počne sastanak i ona kaže daj mu druge slušalice, one s kablom i onda sam se taman navikao i daju mi druge slušalice.

Izaberi bilo kog člana tima i navedi mi neke njegove osobine koje bi cenio i koje bi mu zamerio i šta je nešto što bi moglo da preraste u prijateljstvo, a šta je nešto zbog čega ne bi hteo ni da pričaš sa njim. Ne mora da bude na nivou saradnje, nego ono, čovek – čovek.

Evo, da kažem – Biksi. Biksi je krajnje otvoren čovek. On će da kaže i dobro i loše. Neki put to ne bude prijatno, da budem iskren, ali nikad nije sa zlom namerom, a to je važno. Tako da, ne mogu, nikad se nisam naljutio na njega, a uvek otvoreno kaže. Dobro, možda neki put nije u pravu (smeh), ali uvek je iskren i to je mi baš dobra osobina.

Ja nisam baš da slažem nekog, ali neću sve da mu kažem ako mislim da će to da ga povredi. Mislim, ja ću da kažem ako mislim da nešto nije u redu, ako je u poslu – da nešto unapredimo i tako dalje. Biksi to nema. Ali nema nikakvu zlu nameru, ja ga znam godinama. Zato što ja to nemam, a mislim da je dobra stvar zato što je čisto sve – to baš cenim, to mi je baš dobra osobina.

A sad prijateljstvo, to je teška reč. Za mene je imati jednog prijatelja, to je bogat čovek – za mene.

Dobro. Vaso, da li si srećan što si deo HOOLOOVOO-a?

Jesam, jesam. Iskreno, ponovo se dobro osećam. U Mozzart-u sam se dobro osećao, poslednjih godina smo radili neke zanimljive stvari, ne kažem da je u Endavi bilo loše, ali prosto splet nekih okolnosti i neki projekti na kojima nije trebalo da budem – velika je to firma i to vas samelje i nisu mi se tu sklopile kockice.

Ovde – super! Meni je sad najveće opterećenje to da li ću, što se kaže, da opravdam to poverenje.

E, sad imaš doslovno minut da stigneš na taj sastanak (smeh).

Ako još nešto treba, tu sam.

2018-03-27T10:45:29+00:00