Ušli smo u novi prostor.
Ovoga puta, opet Beograd,
Ljutice Bogdana 32.

Treća kuća u istoj ulici.
Nije umesto Sarajeva, Skoplja ili Zagreba (link), ovo planiramo i radimo na tome već dosta dugo. Još u avgustu 2021, nadali smo se da ćemo u novi ofis ući početkom 2022. Ali, dobro, zato nam je sve lepo i taman. O prostoru, konceptima i rešenjima, procesu i trendovima, porazgovarali smo s
Anom Spasojević, arhitektom koja je sređivala novu kuću za nas.

Ušli smo u novi prostor.
Ovoga puta, opet Beograd,
Ljutice Bogdana 32.

Treća kuća u istoj ulici.
Nije umesto Sarajeva, Skoplja ili Zagreba (link), ovo planiramo i radimo na tome već dosta dugo. Još u avgustu 2021, nadali smo se da ćemo u novi ofis ući početkom 2022. Ali, dobro, zato nam je sve lepo i taman. O prostoru, konceptima i rešenjima, procesu i trendovima, porazgovarali smo s
Anom Spasojević, arhitektom koja je sređivala novu kuću za nas.

Ana iza sebe ima mnogo projekata uređivanja prostora za raznovrsne klijente, zna i voli to što radi. Deo je HOOLOOVOO-a od prvih dana, dobro poznaje nas i našu kulturu i potrebe. Ana je i Peđina supruga. Ona je neko s kim smo mogli otvoreno da komuniciramo, i kad se slažemo i kad se ne slažemo, i mogli smo da postavljamo glupa pitanja. To nam je važno, da to možemo.

Ana iza sebe ima mnogo projekata uređivanja prostora za raznovrsne klijente, zna i voli to što radi. Deo je HOOLOOVOO-a od prvih dana, dobro poznaje nas i našu kulturu i potrebe. Ana je i Peđina supruga. Ona je neko s kim smo mogli otvoreno da komuniciramo, i kad se slažemo i kad se ne slažemo, i mogli smo da postavljamo glupa pitanja. To nam je važno, da to možemo.

Ana, kako je sve počelo i kakav je bio početni zahtev?

Počelo od Peđinog stava da je HLV u stvari kuća, da čovek treba da se oseća prijatno i opušteno kad dođe na posao, da “nećemo nikada u velike novobeogradske poslovne zgrade“. Onda su Marko V. i on dugo, dugo bili u potrazi. U kompu imam devet kuća za koje sam radila šeme organizacije. Na kraju, ušli smo u kuću u istoj ulici. Tako je ispalo. Bilo je mnogo opcija, pa i da se svi preselimo na treće mesto, gledali smo i nešto na Vilinim vodama… U svakom slučaju, traganje se isplatilo.

S pravim prostorom, stvaranje ušuškanog, prijatnog i cozy enterijera bilo je lagano, prirodno i iskreno. Sem tog, da u prostoru može da se napravi kućna atmosfera, nekih posebnih zahteva i nije bilo. Naravno, postojale su specifičnosti posla, ljudi, timova i njihovih potreba, i zahtevi koji dolaze iz same struke, a uvek je tu i potreba da se „spakuje“ dovoljno radnih mesta i što više konferensa, ali nije se insistiralo da naguram stolove i da ljudi jedni drugima sede na glavama. To nije kuća i toga nije bilo.

Ana, kako je sve počelo i kakav je bio početni zahtev?

Počelo od Peđinog stava da je HLV u stvari kuća, da čovek treba da se oseća prijatno i opušteno kad dođe na posao, da “nećemo nikada u velike novobeogradske poslovne zgrade“. Onda su Marko V. i on dugo, dugo bili u potrazi. U kompu imam devet kuća za koje sam radila šeme organizacije. Na kraju, ušli smo u kuću u istoj ulici. Tako je ispalo. Bilo je mnogo opcija, pa i da se svi preselimo na treće mesto, gledali smo i nešto na Vilinim vodama… U svakom slučaju, traganje se isplatilo.

S pravim prostorom, stvaranje ušuškanog, prijatnog i cozy enterijera bilo je lagano, prirodno i iskreno. Sem tog, da u prostoru može da se napravi kućna atmosfera, nekih posebnih zahteva i nije bilo. Naravno, postojale su specifičnosti posla, ljudi, timova i njihovih potreba, i zahtevi koji dolaze iz same struke, a uvek je tu i potreba da se „spakuje“ dovoljno radnih mesta i što više konferensa, ali nije se insistiralo da naguram stolove i da ljudi jedni drugima sede na glavama. To nije kuća i toga nije bilo.

Treća HLV kuća u Beogradu, zapravo treća u Ljutice Bogdana. Ceo dan se mogu videti HLV ljudi koji idu gore-dole ulicom. Fotke nam je napravio Nemanja (interno poznatiji kao Hari), eto ga u hodniku, čovek je developer ali pravi i strava fotke. Hvala Hari!

Ideja je bila da u kući imamo “priike za HLV”, kako smo nazvali male usputne prostore u kojima ljudi mogu da zastanu da proćaskaju, ostave jedni drugima poruke, odigraju neku malu kreativnu igru ili slično.

Ideja je bila da u kući imamo “priike za HLV”, kako smo nazvali male usputne prostore u kojima ljudi mogu da zastanu da proćaskaju, ostave jedni drugima poruke, odigraju neku malu kreativnu igru ili slično.

Koliko završen prostor odgovara zahtevima s početka?

Prva prezentacija čitavog projekta ljudima u HLV bila je još u avgustu 2021. Predstavljena je šema, ali i koncept, šta želimo od prostora. Ta nit je ostala neprekinuta. Ideja je bila da u kući imamo “prilike za HLV”, kako smo nazvali male usputne prostore u kojima ljudi mogu da zastanu da proćaskaju, ostave jedni drugima poruke, odigraju neku malu kreativnu igru ili slično. Imali smo u toj fazi dosta teško ostvarivih ideja, pa nismo sve realizovali. U nekom trenutku će se možda pojaviti još nešto.

Koliko završen prostor odgovara zahtevima s početka?

Prva prezentacija čitavog projekta ljudima u HLV bila je još u avgustu 2021. Predstavljena je šema, ali i koncept, šta želimo od prostora. Ta nit je ostala neprekinuta. Ideja je bila da u kući imamo “prilike za HLV”, kako smo nazvali male usputne prostore u kojima ljudi mogu da zastanu da proćaskaju, ostave jedni drugima poruke, odigraju neku malu kreativnu igru ili slično. Imali smo u toj fazi dosta teško ostvarivih ideja, pa nismo sve realizovali. U nekom trenutku će se možda pojaviti još nešto.

U podrumu imamo “game room” s kuhinjicom i toaletima, mural Matorog (umetnik je Vuk Đurić – Endo), tri mala buta u tri boje…

Šta je bilo najvažnije?

Da napravimo tu atmosferu bliskosti i poznatosti. Vremenom sam shvatila da nije loše i da sve ima neku dozu nesavršenosti. Utisak mi je da se tako ljudi lakše opuste, ali i da im to daje priliku da učestvuju u nekoj nadogradnji, steknu osećaj pripadnosti. I to je, eto, “prilika za HLV”. Dalje, prilično smo se trudili i oko akustike i rasvete, koji su uvek važni jer čine da se osećaš prijatno. Na primer, u kući ne treba da ima odjeka (reverberacije). Inače, umesto osećaja opuštenosti, dobijamo prazninu i veličinu. Svetlo je iznad radnih površina, sve po propisima, ali ljudi, u zavisnosti od raspoloženja, mogu da ga prilagode.

S druge strane, ušli smo u prostor koji je donekle već bio izveden, pa neke sitnice enterijera možda nisu baš kako ih ja zamišljam, tipa nije baš svaki prekidač na najprirodnijem mestu, ali dobro. I to je možda ta neka nesavršenost, kakvih ima po kućama.

I kad je zgrada,
HLV je kuća.

…nije bilo: ja u jednom ćošku ringa, HLV u drugom, pa ko će da pobedi. Radili smo zajedno od početka.

…nije bilo: ja u jednom ćošku ringa, HLV u drugom, pa ko će da pobedi. Radili smo zajedno od početka.

Da li je bilo zahteva tipa
“napravi nam ovo s Instagrama”?

Ne, toga nije bilo. Na konceptu sam radila sa marketingom, Markom R. i Sinišom. Čini mi se da je energija bila odlična, da smo se dopunjavali idejama i uvažavali. Sa druge strane, tu su i Operacije na čelu s Markom, koje su se trudile da stvari svedu u realne okvire i prosto – da se dese. A negde između je bio i HR, koji je imao najkorisnije i najkonkretnije inpute što se tiče korisnika i upotrebe prostora. Znači, pozoveš Tanju ili Cecu i sve ti se lepo posloži. Tanja je, na primer, još na samom početku konstatovala kako je potrebno više malenih prostorija po čitavoj kući, u koje bi mogao da se uvučeš i obaviš neki razgovor. Tako su nastali butovi, koji su i ceo enterijer učinili zanimljivijim – napravili smo ih da budu lučni i da sa njihove spoljašnje strane budu zidovi za pisanje. I na kraju, ali zapravo na samom početku, tu je bio Panta, bez koga mislim da baš ničega ne bi bilo. On je bio tu da pričam sa njim o detaljima i kako da ih realizujemo, da pronađemo prave podizvođače, da zavrne rukave kada treba, cima, zove po milion puta, proverava detalje, rokove isporuke…

Znači, nije bilo: ja u jednom ćošku ringa, HLV u drugom, pa ko će da pobedi. Radili smo zajedno od početka. Neko bi rekao, multidisciplinarnost pristupa. U suštini, to su različite energije i polazišta, ali zajednička iskrena želja da se napravi nešto što će biti dobro.

Kad već govorim o odličnoj saradnji, moram da pomenem i ​​Mariju Milovanović, arhitektu koja je radila s nama na dizajnu prostora. Marija je zaslužna za dobar deo stvari, a bila je zadužena i za 3D modele i bili su stvarno odlični, što nam je bilo dosta bitno – da bolje vidimo kako bi stvari izgledale. Hvala, Marija!

…posle pandemije, čini mi se, kompanije i dizajneri se još više trude da naprave atraktivne prostore, kako bi ljudima bilo prijatno da rade iz kancelarija i da opet dolaze na posao.

…posle pandemije, čini mi se, kompanije i dizajneri se još više trude da naprave atraktivne prostore, kako bi ljudima bilo prijatno da rade iz kancelarija i da opet dolaze na posao.

Postoje li neki trendovi u arhitekturi poslovnih prostora i ako postoje, da li je novi HLV prostor u skladu s tim?

I pre pandemije je, iz puno razloga, napušten koncept velikih, otvorenih kancelarijskih prostora, “cubicle” pristup. Danas se uglavnom ide na manje ili malo veće kancelarije, uz prostore za brainstorming, konferens, pozive, usputne susrete sa kolegama… Postoji čitava filozofija oko toga, ali većina stvari je zdravorazumska i tiče se i psihologije, psihologije rada, biznisa i arhitekture. Novi HLV prostor je potpuno u toku sa tim, ne da bi bio u trendu, nego zato što to ima smisla. Takođe, posle pandemije, čini mi se, kompanije i dizajneri se još više trude da naprave atraktivne prostore, kako bi ljudima bilo prijatno da rade iz kancelarija i da opet dolaze na posao.

U međuvremenu, pomogla si nam i u sređivanju kancelarije u Novom Sadu (link)?

Tamo je bilo manje prostora za veće intervencije, jer smo ušli u dve gotove kuće s dvorištem između, i sve nam je baš odgovaralo. Nije bilo teško napraviti vrhunski prostor u kom će ljudi da rade, a da opet daje i taj osećaj topline.

U međuvremenu, pomogla si nam i u sređivanju kancelarije u Novom Sadu (link)?

Tamo je bilo manje prostora za veće intervencije, jer smo ušli u dve gotove kuće s dvorištem između, i sve nam je baš odgovaralo. Nije bilo teško napraviti vrhunski prostor u kom će ljudi da rade, a da opet daje i taj osećaj topline.

“U Novom Sadu smo pokazali da su prave boje i odgovarajuće svetlo, uz pokoji detalj, dovoljni da prostoru daš željeni identitet. Kuću u NS nam je slikala fotografkinja Kristina Karaičić. Hvala Kristina!”

“U Novom Sadu smo pokazali da su prave boje i odgovarajuće svetlo, uz pokoji detalj, dovoljni da prostoru daš željeni identitet. Kuću u NS nam je slikala fotografkinja Kristina Karaičić. Hvala Kristina!”

Ima li nešto u vezi novog HLV ofisa za šta bi mogla da kažeš da je drugačije ili specijalno?

Odluka da HLV uvek bude kuća i da se ne ide u velike poslovne prostore, to je već samo po sebi nešto drugačije, a i olakšalo je dizajniranje tog “homey” osećaja tople atmosfere i stvaranje ambijenata. Na primer, za veću salu za sastanke, Peđa je hteo da bude kafana. Nismo mu, na kraju, udovoljili, ali smo uzeli stolice Lupina, čuvenog jugoslovenskog dizajnera Nika Kralja iz 1956, i reparirali ih. Te stolice su bile svuda po ustanovama, na primer zbornicama, i svima su poznate. Stavili smo tapete, Marko ih je odabrao, i mislim da smo dobili taj neki retro vibe, nalik na lobi hotela iz doba Jugoslavije. Ideja je bila da ljudima ponudimo nešto prepoznatljivo, na šta su navikli, što je poznato, blisko i prisno. Plus, izgledaju spektakularno. Druga sala za sastanke je bukvalno mala dnevna soba.

Ima li nešto u vezi novog HLV ofisa za šta bi mogla da kažeš da je drugačije ili specijalno?

Odluka da HLV uvek bude kuća i da se ne ide u velike poslovne prostore, to je već samo po sebi nešto drugačije, a i olakšalo je dizajniranje tog “homey” osećaja tople atmosfere i stvaranje ambijenata. Na primer, za veću salu za sastanke, Peđa je hteo da bude kafana. Nismo mu, na kraju, udovoljili, ali smo uzeli stolice Lupina, čuvenog jugoslovenskog dizajnera Nika Kralja iz 1956, i reparirali ih. Te stolice su bile svuda po ustanovama, na primer zbornicama, i svima su poznate. Stavili smo tapete, Marko ih je odabrao, i mislim da smo dobili taj neki retro vibe, nalik na lobi hotela iz doba Jugoslavije. Ideja je bila da ljudima ponudimo nešto prepoznatljivo, na šta su navikli, što je poznato, blisko i prisno. Plus, izgledaju spektakularno. Druga sala za sastanke je bukvalno mala dnevna soba.

U Velikoj sali imamo reparirane stolice Lupina čuvenog jugoslovenskog dizajnera Nika Kralja iz 1956. Tapete je birao Marko.

U Velikoj sali imamo reparirane stolice Lupina čuvenog jugoslovenskog dizajnera Nika Kralja iz 1956. Tapete je birao Marko.

Još jedna stvar o kojoj se razmišljalo od samog početka su mesta za Artikulacije (link) i adekvatna rasveta. Puno smo pričali i o tim “prilikama za HLV”. Imamo mural u podrumu na koji smo svi ponosni, tu su dva svetleća neona, jedan sa lepom porukom, portal na ulazu, a biće i još nekih detalja kojima smo hteli da pokrenemo tu interakciju među ljudima, ali i između ljudi i prostora.

Šta je u tvom iskustvu različito kad radiš za HLV, u odnosu na ostale klijente?

HLV je na neki način i moja kuća. Ljude znam od ranije, svi smo ekipa, srećemo se po žurkama, ja se tu muvam od prapočetaka. Drugačije je. Opuštenije ako ništa drugo, pa je onda i lepše raditi. Jedva sam čekala otvaranje. Imala sam utisak da zidamo Skadar na Bojani.

Dobro, dosta više o prostorima i HLV. Reci nam nešto o sebi, čime se još baviš, na šta se još ložiš, sem svega ovoga?

E to je problem. Ja nemam hobije. Ložim se na arhitekturu i umetnost, a ni to u meri u kojoj bih volela. Izuzetno sam dosadna osoba.

Nisi, ali dobro. Hvala Ana.

Ovo nam nije bio prvi projekat uređivanja prostora na kom smo radili zajedno i mogu da kažem da je Ana divna žena, fenomenalan kolega i sjajan arhitekta. Ja sam po obrazovanju mašinski inženjer, a u duši sam građevinac i imam i dosta znanja iz prakse. Što se kaže, volim te stvari. Tako da smo se fenomenalno kapirali i dopunjavali. Bilo je baš mnogo posla, pa i situacija tipa, približe se neki rokovi, pa počne da se javlja panika, pa i to rešavamo…i opet je taj rad zajedno bio jedno lepo iskustvo. I da nije bilo Ane, nikada ne bih saznao da je IKEA u stvari vrhunski restoran.

Panta, čovek bez kog ničega ne bi bilo

Ovo nam nije bio prvi projekat uređivanja prostora na kom smo radili zajedno i mogu da kažem da je Ana divna žena, fenomenalan kolega i sjajan arhitekta. Ja sam po obrazovanju mašinski inženjer, a u duši sam građevinac i imam i dosta znanja iz prakse. Što se kaže, volim te stvari. Tako da smo se fenomenalno kapirali i dopunjavali. Bilo je baš mnogo posla, pa i situacija tipa, približe se neki rokovi, pa počne da se javlja panika, pa i to rešavamo…i opet je taj rad zajedno bio jedno lepo iskustvo. I da nije bilo Ane, nikada ne bih saznao da je IKEA u stvari vrhunski restoran.

Panta,
čovek bez kog
ničega ne bi bilo