Odlučili smo da našim devojkama poklonimo neke super stvari, neku odeću. Ono jednom nekad smo šili košulje, pa smo kupovali cipele – sad haljine! Level up. Našli smo se sa Aleksandrom Lalić, ona će to sve da napravi. E sad, zašto baš sa Aleksandrom?

Interno, objasnili smo svima dosta realno i nismo previše birali reči – domaća modna dizajnerka, super osoba, ništa estrada, nego njena priča koju gura samostalno već godinama i stalno osvaja nagrade! Da budemo do kraja iskreni, napisali smo i disclaimer. Aleksandra ne pravi ”obične” stvari.

Telefonu: Ćao, sad sam zvalu Ivanu, ajde za sat vremena…

Kad je nastala Lalica?

Evo me. Zvanično, Lalica postoji od pre malo više od deset godina. Računam od trenutka kad sam otvorila radnju, negde u periodu kad je osnovan Belgrade Design District. Pre toga, Lalica je nastala u maminoj radnji, još tokom studija.

U stvari, sad nešto razmišljam, nije Lalica nastala u momentu kad sam otvorila radnju, nego kad sam odlučila da se ne bavim više istorijom umetnosti, nego odećom i modom. Nekoliko godina pre nego nego što se desila radnja. Osećaj je bio prelep, ali sam se i malo plašila – da l’ je to ok, pošto sam već bila odabrala neku oblast kojom bih se bavila.

Otvorila sam radionicu, počela sam da šijem i prodavala sam stvari na Modi za poneti. Tada je bila tamo u KC Gradu – Moda za poneti. To je bio kao neki mali bazar gde su domaći dizajneri izlagali i prodavali svoje stvari i to je bilo super.

Pre toga, moda je uvek bila hobi, uvek sam bila zainteresovana. Takoreći sam živela u maminoj radnji, ona se time bavila. Tada je Jasna Marić imala taj Showroom u Kolarčevoj ulici i otišla sam da njoj pokažem to sve što sam radila, nekako nesigurno i bojažljivo i ona je rekla – pa hajde, donesi sve. Oduševila se. Sve što sam donela prodato je za mesec dana.

Lalica?

Paa… Lalica od Lalić, to je moje prezime. I kao Lalic A. A od Aleksandra. I lala mi je omiljeni cvet i ja sam iz Vojvodine, pa lala, lalica. Eto. Možda je previše slatko, ali ima smisla i to sam ja. Imam tu jednu haljinu što je zovem Lalica, to mi je nekakav potpis. Pravim je desetak godina.

Reakcije su bile super. Posle sam to prikazivala u Holandiji i na Fashion Week-u. Par godina godina posle, Nenad Radujević iz BFW-a me je pozvao da uradim svoju prvu komercijalnu kolekciju za Beogradski Fashion Week i tada sam dobila svoju prvu nagradu od strane časopisa Elle, za najbolju reviju. Bila sam oduševljena! Nakon toga dobila sam sve modne nagrade koje se ovde mogu dobiti 😀

O tvojoj modi?

Moja moda je isključivo ženska. Bluze, suknje, haljine, kaputi… Sve. Znaš, ja baš teško pričam o svom radu, pa nekako uvek sabiram šta drugi kažu. A kažu da su moji modeli ženstveni, a ja nikad to tako nisam videla. Meni su nekako arhitektonski, uvek sa mnogo materijala, volumena. Nemam haljinu od jednog metra.

Sve što sam nosila i onako kako sam se osećala, to sam i pravila. Moj licni i moj profesionalni stil menjale su životne okolnosti. Pratim, ali mislim da ne robujem trendovima, više eksperimentišem identitetima. To, taj neki business pristup, ponuda i potražnja, slabije obraćam pažnju na to.

Negde sam na granici između savremene odeće i kostima, ali ne prelazim na stranu kostima. Volim da radim stvari za neke posebne prilike, ali radim i stvari za svaki dan. Mislim da pravim odeću za život. Mislim da pravim haljinu u kojoj mogu da odem na posao i posle na koktel i da ne bude ni underdressed ni overdressed.

O tvojoj radnji?

Uglavnom radim po narudžbini, ali u radnji se nalazi dosta modela. Uvek insistiram na korekcijama, mora sve da bude savršeno. Dok sam studirala, radila sam u jednoj radnji, Isidora S se zvala i tu sam se prvi put surela sa najfinijim italijanskim materijalima i uopšte taj momenat odeće koja se ne pravi u univerzalnim veličinama, nego za svaku ženu posebno.

Imam dosta fotografija na Instagram-u (link) i na Facebook-u (link), imam i katalog i svi stariji modeli i dalje su dostupni ženama, s obzirom da ne funkcionisu u vremenskim okvirima. Uvek imam model da ponudim, sve mogu i da dočaram na licu mesta pomoću špenadli. Modeli su 38 i 40, pa žena čak i ako ne može da uđe i zakopča, svakako može da vidi siluetu. To je prvi korak.

Ima jedna važna stvar u procesu poručivanja. Ja uvek preuzimam odgovornost i uvek garantujem da će odevni predmet da izgleda dobro na ženi koja će da ga nosi. To je osnovna razlika između dizajnera kakav sam ja i nekog drugog ko samo šije, ili, sa druge strane, ko samo dizajnira. Dobro poznajem materijale i znam kako se ponašaju, u tome je trik.

Radnja se nalazi u Belgrade Design District-u u Čumićevom sokačetu. Lokal je broj 100, to je na prvom spratu i radim od 12-20h. Ne morate da se najavite, sve se dogovorimo kad se vidimo.

Sačekaćemo vas verovatno Vera i ja. Vera Pejić je neko ko je Lalica isto koliko sam i ja. Deset godina smo zajedno i mislim da razmišljamo na isti način, svaka moja strepnja je i njena i bez nje svega ovoga ne bi bilo.

Izaberem model i šta onda?

Onda biramo boju, izaberemo materijal. Uzmemo mere i onda nas čeka prva proba.

Zašto je važno da neko kopa malo dublje nego samo kroz tvoj Instagram?

Zato što neće videti celu sliku mog rada, faliće ceo ovaj lični kontakt o kom smo pričali nas dvoje. Mora da dođe u Čumićevo sokače. Mislim ne mora, ali… Razumeš? Na Instagram-u će da vidi sve prelepe stvari i prelepe modele, ali toliko toga ostaje iza. Sve ono zbog čega ljudi ostaju sa mnom. Ja ne volim previše sve ovo novo, to klikni ovde, klikni tamo, ja volim modu, ali evo trudim se, učim.

Kesić (odnekud): Izvinjavam se, je l’ mogu da dobijem jednu cigaru dok mi ne dođe žena?

Aleksandra: Naravno, izvoli. Ovo je Nikola.

Nikola: Zdravoo, drago mi je.

Kesić: Hej ćao, je l’ te zovu Džoni? Ja imam nekog drugara, zove se Nikola, pa ga zovemo Džoni.

Nikola: